Sabrane priče I-II – Vladimir Nabokov

„Prizvan ili neprizvan, bog je uvek tu“, čuvena latinska sentenca, inače epitaf na Jungovom grobu, u današnjici bi verovatno ovako glasila: „Prizvana ili neprizvana, politika je uvek tu“. Čime se god bavili i šta god radili, čini se da je nemoguće pobeći od politike. Evo samo par primera. Sasvim uobičajena, i uzgred najnormalnija, želja za socijalnom jednakošću i pristojnim životom je političko pitanje, jer zadire u pitanje raspodele moći i otvara put ka ideološkoj raspravi o socijalizmu, kapitalizmu, neoliberalizmu… Čak i naizgled bezazlene stvari otvaraju istu ideološku Pandorinu kutiju. Uzmimo za primer religiju. Isus, onako kako je predstavljen u Bibliji, je ništa drugo nego revolucionar. Otklon od moralnog čistunstva kroz druženje sa „grešnicima“, podjednako i protivljenje okoštalim strukturama moći (izgon trgovaca iz jerusalimskog hrama kao najplastičniji primer), predstavljaju politički par ekselans čin. Sasvim je druga stvar što je Isusov lik kasnije „ukraden“ i pretvoren u svoju suprotnost od strane korumpiranih i moralno posrnulih crkvenih i društvenih struktura moći. Politika je prisutna i na mestima gde je najmanje očekujemo. Nigde to nije vidljivije nego u našim estetskim sudovima. Ljubav prema, recimo, predratnoj gradnji, hteli mi to ili ne, pokreće vrlo osetljivo političko pitanje o silnoj sirotinji koja je živela u užasavajućim uslovima dok su dobrostojeća gospoda podizala zgrade, koje i danas izazivaju naše divljenje. Isto tako, velika umetnička dela, koja posmatramo isključivo u tom svetlu, u sebi nose politički potencijal. Uzmimo kao primer „Jadnike“ Viktora Igoa. Ovaj roman se danas čita kao avanturističko štivo ili sentimentalna pripovest, iako je njegova glavna potka nepravednost zakona i društvenog ustrojstva kroz priču o nesrećnoj sudbini Žana Valžana. I polako dolazimo do naše poente. Ono što nazivamo angažovana umetnost. Njenu suštinu najbolje obrazlaže Sartr: „Književnost otkriva čitaocima njihovu vlastitu situaciju, kako bi mogli preuzeti odgovornost za nju.“ Ta angažovanost u dvadesetom veku poprima sasvim novu ulogu. Ako je angažovanost nekada bila ukazivanje na društvene anomalije, ona se sada pretvara u ideološku poziciju. Imena Orvela, Solženjicina, Vasilija Grosmana i bezbroj drugih su osvetlali obraz mučnom dvadesetom veku. Ipak, postoji i ona druga strana angažovanosti. Pretvaranje umetnosti u ideološki igrokaz. Bljutavi propagandni pamfleti su zadobili literarno obličje, pretvarajući umetnost u sluškinju politike. Otpor prema takvoj zloupotrebi umetnosti pokazao je Vladimir Nabokov.
Pre nego što je zadobio slavu romanom „Lolita“, Vladimir Nabokov je napisao niz romana na ruskom, ali i nekoliko desetina priča, uglavnom objavljivanih u periodici. U saradnji sa sinom Dmitrijem, Nabokov odlučuje da ih sakupi na jednom mestu. Rezultat je ova dvotomna knjiga u kojoj je sabrano šezdeset i sedam priča. Najvećim delom su to pripovesti o emigrantskom iskustvu, ali i priče, neretko autobiografske, o životu u predrevolucionarnoj Rusiji. Tragičnost sudbina ljudi odvojenih od svoje domovine još više je pojačana njihovim ličnim zabludama, nesrećnim ljubavima, ali glupošću. Dobro poznata priča o ruskom emigrantskom iskustvu u Nabokovu je zadobila maestralnog svedoka i hroničara.
Veliki raspon (prvu priču Nabokov piše 1921, a poslednje tokom pedesetih godina) u vremenu pisanja priča nam na najbolji način pokazuje razvoj jednog književnog genija. Ako su prve priče neretko ispunjene emigrantskim veltšmercom, ne manjka ni larpurlartističkih motiva, one kasnije nam predstavljaju zrelog pripovedača, onakvog Nabokova kakvog poznajemo. Neverovatna jezička i stilska umešnost, promene pripovedačkih strategija, podjednaka erudicija i poigravanje sa književnim tradicijama u ovoj knjizi doživljaju vrhunac. Sve to dobijamo i u srpskom izdanju zahvaljujući sjajnim prevodiocima (David Albahari, Alen Bešić, Veselin Marković, Đorđe Tomić, Arijana Božović…) i uredničkom radu Aleksandra Šurbatovića. Izdavanjem „Sabranih priča“ Vladimira Nabokova, podjednako i štampanjem vrhunskih književnih dela (Makarti, Frenzen, Judžinidis, Išiguro…), „Dereta“ je nastavila da pokazuje da se čak i u literaturi nenaklonjenom vremenu može ozbiljno i predano baviti izdavaštvom.
Vladimir Nabokov, jedan od najznačajnijih pisaca dvadesetog veka, je rođen u aristokratskoj porodici. Sa sedamnaest godina objavljuje prvu zbirku pesama. Oktobarska revolucija ga zatiče u Rusiji, i on sa porodicom odlazi u Veliku Britaniju. Nastavlja školovanje na Kembridžu, ali brzo prelazi u Berlin. Posle Hitlerovog dolaska na vlast, seli se u Pariz i na kraju u Sjedinjene Američke Države. Tamo je predavao književnost na nekoliko univerziteta. Njegovo književno stvaralaštvo se može podeliti na dve faze. Dok je boravio u Evropi Nabokov piše na ruskom, a nakon prelaska u Ameriku počinje da stvara na engleskom jeziku. Svetsku slavu mu je doneo roman „Lolita“, a od njegovih značajnijih dela treba pomenuti i „Smeh u tami“, „Poziv na pogubljenje“, „Bledu vatru“, „Prozirne stvari“… Pored bogatog pripovedačkog i pesničkog opusa, za sobom je ostavio i nekoliko knjiga eseja, dve knjige memoarske proze i mnoštvo prevoda.
„Sve iščezava. Raspada se sklad i smisao. Svet me ponovo gnjavi svojom šarolikom prazninom“, govori jedan od Nabokovljevih junaka. Otrgnuti od svoje domovine, smešteni u društva u kojima se ne snalaze, trajno oslonjeni na pređašnja iskustva, na bivši i nepovratni život, junaci ovih priča su osuđeni na propast. Nekada je to prelom, trenutak raspada u kojem ih dugo skupljani očaj odvodi do ambisa, a još češće tiho, nekada i višedecenijsko, propadanje. A to propadanje je došlo iz politike. I polako se vraćamo na početak, na priču o odnosu umetnosti i politike. Nabokov je mogao, baš kao što su to radile stotine drugih, da piše osvetničke i ostrašćene traktate o novoj sovjetskoj vlasti. On to nije učinio. Nabokov je pisao o ljudskim sudbinama, žrtvama politike, i to na najvirtuozniji mogući način. Naravno, politike ima, mada je to najčešće prezir prema blatnom smradu politike (svejedno da li je ona sovjetska, nacistička ili ruska caristička). Između ideologije i ljudskosti, Nabokov je izabrao ljudskost. A baš iz te ljudskosti, naravno i iz neverovatne spisateljske umešnosti, nastala je velika literatura. I to nasuprot politici. Najbolje to sam Nabokov obrazlaže: „(…) tvrdiću, dok me ne sustigne metak, da se umetnost, čim dođe u dodir sa politikom, neizbežno srozava na nivo svekolikog ideološkog smeća.“

Naslov: Sabrane priče I-II
Autor: Vladimir Nabokov (1899-1977)
Izdavač: Dereta, Beograd, 2018
Strana: 1058

Pročitajte i prikaz romana „Bleda vatra“

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s