Beograd za ponavljače – Bogdan Tirnanić

Na početku jedna brojka, i to danas gotovo nezamisliva. Pre malo više od jednog veka Beograd je imao sto hiljada stanovnika. Čovek koji je rođen u tom vremenu živeo je u malo većem gradu (poređenja radi, danas Novi Beograd ima duplo više stanovnika nego ceo Beograd na početku veka), a sada živi, uzmimo da je taj čovek doživeo stotu godinu, u metropoli sa preko milion i po stanovnika. Brojke su još čudnovatije kako odlazimo u dalju prošlost. Beograd na početku devetnaestog veka ima samo dvadeset hiljada žitelja. Zašto je ovo bitno? Pre svega zato što nam to pokazuje skoro nezamisliv demografski skok koji se desio u relativno kratkom vremenu. I, što je možda još bitnije, ti brojevi pokreću pitanje o strukturi stanovništva. Onu staru priču o dođošima i starosedeocima. A za to je najbolje vratiti se na početak devetnaestog veka. Rekosmo već, u tim godinama u Beogradu živi samo dvadeset hiljada stanovnika, i to pretežno Turaka. Svi oni koji su se kasnije naselili u Beogradu su „dođoši“. To je, naprosto, neporeciva činjenica. Baš kao što je i neporeciva činjenica da su ljudi koji su najviše učinili za razvoj ovog grada došli sa strane. Primera radi, to je bio Emilijan Josimović, otac modernog Beograda. Isti slučaj je i sa jednim od najplodnijih i najcenjenijih beogradskih arhitekata Aleksandrom Bugarskim. O umetnosti tek ne treba trošiti reči. Ivo Andrić i Miloš Crnjanski, naša dva najznamenitija književnika dvadesetog veka, su rođeni van Beograda, iako su ga docnije izabrali za svoj dom. Upravo je Crnjanski Beogradu posvetio jednu od najlepših pesama u istoriji naše literature „Lament nad Beogradom“. Da se ne priča tek o ljudima koji se smatraju za najveće „ikone“ Beograda i beogradskog duha. Pomenimo samo Duška Radovića da se ovo nabrajanje ne bi pretvorilo u beskrajne spiskove Umberta Eka. Suština svega je da ljubav prema jednom mestu, u ovom slučaju Beogradu, i još više ono što proizilazi iz te ljubavi, nema nikakve veze sa tim da li je neko rođen u njemu ili ne. Iako ove rečenice liče na otkrivanje poslovične rupe na saksiji nije ih na odmet pomenuti. Ponajviše zato što se ova tema neprestano pokreće i neretko postaje pravo bojno polje u čestim raspravama. Isto tako, ti „dođoši“ su neretko proglašeni za glavne krivce za propast Beograda. Zašto je to tako nije teško odgonetnuti. Beograd je u poslednje tri decenije doživeo tektonske promene. To je najpre bio veliki priliv stanovnika, ponajviše ljudi pogođenih ratom, ali i ljudi iz unutrašnjosti zemlje. Takođe, posledice međunarodnih sankcija, nekoliko ratova i političkih previranja su ostavile brojne tragove. Da se ne govori tek o devastiranju gradu od strane političke vrhuške u sprezi sa kriminalnim „investitorima“. O „propadanju“ Beograda, ništa manje i o borbi protiv tog propadanja, ali i o krivcima za tu propast niko nije pisao tako dobro kao Bogdan Tirnanić.
Nastala kao svojevrsni nastavak knjige „Beograd za početnike“, ova knjiga eseja, ili kako je Tirnanić naziva „feljtona iz beogradskog života“, nam predočava sliku posle pada. Početak pada je vreme početka pisanja knjige. Još tačnije, to je početak devedesetih godina. Prateći pojavu novih političkih i estradnih zvezda, kriminalaca, društvenih previranja i urbanističkog javašluka, ništa drugo nego potpunog ruženja jednog grada, Bogdan Tirnanić sastavlja nenadmašnu sliku sveta koji kreće u propast. Toj propasti je sukobljeno sećanje na istinske velikane Beograda. Slikare, pisce, glumce, novinare, ali i sitne bitange sa beogradskih ulica.
Ono što je Tirnanića izdvajalo od silesije beogradskih novinara, i ono što izdvaja ovu knjigu od ništa manje silesije knjiga napisanih o Beogradu je njegov krajnje specifičan stil i pristup temama. Tirnanić očas skrene sa priče o Maršalu Makluanu i njegovim teorijama na pripovest o beogradskim dripcima i njihovim kafanskim avanturama. Isto to važi i u obratnom slučaju. Nenadmašna erudicija, uvek nenametljiva i uvek sa merom, sjedinjena je sa neverovatnim talentom da se svakodnevni život predstavi kroz mešavinu kozerske priče, krajnje ironije, ali i ljubavi prema svojim junacima. Takva je, da uzmemo samo jedan primer, pripovest o „tvrdom momku“ Peđi kog je sramota, nikako strah, da pripadne društvu disidenata: „Politika je svakako izvestila i o tome kada je – opet u Maderi – Peđa prvi put skinuo sa zida Titovu sliku i izgazio je, tvrdeći kako više ne može da trpi to što mu Maršal već godinama zaviruje u tanjir. Kasnije je to radio stalno, naročito u Grmeču. Nisu mogli da se naplaćaju staklorezačkih usluga zbog Peđe. Onda je prestao iz straha da ne bude svrstan u disidente.“
Bogdan Tirnanić, jedan od najistaknutijih srpskih novinara druge polovine dvadesetog veka, esejista i filmski kritičar, je rođen u Beogradu. Sa nezavršenom gimnazijom kreće u novinarske vode. Sarađivao je sa brojnim novinskim kućama tokom nekoliko decenija. Bio je urednik u „NIN-u“ i Televiziji Beograd. Sarađivao je na pisanju scenarija za filmove „Dečko koji obećava“ i „Poslednji krug u Monci“. Iza sebe je ostavio stotine filmskih kritika, polemičkih tekstova, novinskih napisa i kolumni. Dobar deo tih tekstova je sabran u knjigama („Beograd za početnike“, „Crni talas“, „Ogledi o Paji Patku“, „Bosanski bluz“…). Dobitnik je brojnih priznanja za svoj rad. Preminuo je 2009. godine.
„(…) i mi smo, kao pokoljenje, u prilici da se uverimo u to kako su velike istorijske pobede po pravilu sačinjene od niza individualnih poraza, ili, u najmanju ruku, to su trijumfi čije smo žrtve mi sami“, piše Bogdan Tirnanić u ovoj knjizi o Vudstoku. Identična priča je i ona o Beogradu, koji je glavni junak ove knjige. Ubrzani posleratni razvoj Beograda, i to pre svega kulturni razvoj, smenili su silni porazi. Trijumf duha na kraju se pretvorio u pad. I opet, mora se ponoviti, ovo nije vezano samo za dnevnu politiku. U pitanju je duh jednog grada. Kroz čitavu ovu knjigu Tirnanić to pokušava da odgonetne, i to ne kroz traženje lakih odgovora i još lakših žrtava. Ratne izbeglice i ljudi koji su zbog svoje bede došli u Beograd nikako ne mogu biti krivci. Krivi su ponajviše oni koji su uživali sve privilegije pređašnjeg društva, glumeći kulturne i urbane veličine, da bi se iznebuha pretvorili u bitange i podlace. Krivi su i vrli pripadnici „novog talasa“ koji su postali novopečeni biznismeni i derikože. Krivi su i oni koji su zarad novca pristali na uništavanje grada u kom su čitav život proveli. A ponajviše su krivi oni koji kukaju, neprestano lamentirajući o nekadašnjem divnom životu, u isto vreme ne čineći ništa da se sadašnji život bilo kako popravi. Svi su oni na Tirnanićevoj meti, listi onih koji su krivi za propast jednog grada. Ili kako bi to sam Tirnanić rekao: „Što reče pesnik, ako smo pali, onda znači da smo padu skloni bili. I za tim ne treba suze liti. Ono što je propalo, vredno je jedino slatke ptice nostalgije. Jahali smo na peni. Sada su nam usta puna peska. Možda je to što osećamo ipak ukus istorije, a možda je samo ukus govana. Za nas je, svejedno, kasno.“

Naslov: Beograd za ponavljače
Autor: Bogdan Tirnanić (1941-2009)
Izdavač: Dereta, Beograd, 2019
Strana: 310

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s