Leonardo da Vinči – Volter Ajzakson

Ukoliko zanemarimo slepo obožavanje raznoraznih baraba – evo samo primera radi: kod nas se kao primer političke mudrosti i vizije uzima lik Nikole Pašića, a u isto vreme se previđaju njegova nimalo svetla moralna načela, sijaset korupcionaških afera i ništa manji broj pogrešnih odluka – ljudski rod, pored božanstava, najviše poštuje izuzetne ljude koji su svojim umetničkim delima ili naučnim otkrićima doneli trajnu korist čovečanstvu. Te ličnosti nazivamo genijima. Oni su primeri vrline i puta kojim treba da se ide, neretko i amblematični simboli određene epohe ili nacije. Njihove slike krase školske učinioce, biste parkove i ulice, a muzejske postavke i knjige slave njihov život i rad. Razume se, to se dešava nakon njihove smrti. Da bi to bilo jasnije uzmimo još jedan primer. Vuk Karadžić je, baš kao i većina naših stvaralaca, za vreme svog života doživeo ne samo strahovitu materijalnu bedu već i poniženja od raznoraznih baraba, uključujući tu i kneza Miloša, koji je po Nićiforu Ninkoviću znao čak i da Vuka kažnjava batinama. Suštinski, genijalnost i talent su poželjni samo kada su genijalci mrtvi. Za života i ne baš toliko. I ne samo to. Genijalnost se usled nerazumevanja, neretko i iz divljenja, posmatra iz potpuno pogrešnog ugla. Kako nikada nećemo moći da razumemo zakone prirode kao Ajnštajn, da pevamo kao Marija Kalas, slikamo kao Rembrant ili pišemo kao Šekspir – njihove talente ćemo posmatrati kao nadnaravne pojave. Svet je, koliko god to možda ne želeli da priznamo, okrenut ka običnom i svakodnevnom. Iska se mediokritetski život bez mnogo trzavica i muka, i samim tim se genijalnost doživljava kao nešto sasvim neuobičajeno. Ona to i jeste, ali isključivim posmatranjem genijalnosti kao nekakvog „božjeg dara“ nanosi se nepravda genijalnim ljudima. Najpre zato što se anulira njihov ogromni rad. Uzmimo za primer Andrića. Gotovo sva njegova dela plod su dugotrajnog istraživanja. Tako je, recimo, za „Travničku hroniku“ Andrić sakupljao istorijsku građu decenijama, a na pisanje „Proklete avlije“ je utrošio isto toliko vremena. Ukoliko njegova dela posmatramo isključivo kao nadahnutost i plod genijalnosti učinićemo nepravdu prema njegovom ogromnom radu. Baš takav je slučaj i sa možda najvećim genijem u istoriji naše civilizacije – Leonardom da Vinčijem. Izuzetnu priču o njegovom životu nam je doneo Volter Ajzakson.
U godini u kojoj se obeležava petsto godina od smrti Leonarda da Vinčija pred nama se pojavila jedna sasvim neuobičajena biografija ovog genija. Prateći Leonardov životni put, Volter Ajzakson predstavlja okruženje u kojem je on odrastao, razvijao se kao ličnost, doživeo brojne nepravde, ali i slavu. Najbitnije, Ajzakson tu ne staje. U ovoj knjizi su detaljno obrađene i opisane sve oblasti Leonardovog rada i interesovanja. Priča o svakoj Leonardovoj slici, silnim zapisima u slavnim beležnicima, planovima za fortifikacije i savršene gradove, ali i o Leonardovim medicinskim, matematičkim, arhitektonskim i anatomskim otkrićima – sve je to pronašlo mesto u ovoj sjajnoj knjizi.
„Upustio sam se u pisanje ove knjige zato što je Leonardo da Vinči savršeni primer za glavnu temu mojih ranijih biografija: za to kako je sposobnost uspostavljanja veza između raznih disciplina – umetnosti i prirodnih nauka, društvenih nauka i tehnologije – ključ za inovativnost, maštovitost i genijalnost”, piše Ajzakson na početku ove knjige. Da bi to uspeo da ostvari, Ajzakson je preduzeo višegodišnje istraživanje svakog segmenta Leonardovog života, baš kao i njegovih dela. Rezultat je knjiga koja pleni erudicijom, ogromnim brojem sjajno sistematizovanih podataka, ali i odličnim stilom koji uspeva da nimalo jednostavnu priču o Leonardovim mnogostrukim poljima interesovanja predstavi na pitak i podjednako zanimljiv način. Sve to prate ilustracije Leonardovih slika, crteža i beležnica, baš kao i odličan dizajn i oprema knjige za šta treba odati priznanje izdavaču.
Volter Ajzakson spada u red najznačajnih savremenih američkih istoričara i publicista. Završio je studije istorije i književnosti na univerzitetima Harvard i Oksford. Po završenim studijama postaje novinar u magazinu “Tajm” u kojem će docnije biti i urednik. Autor je niza visokovrednovanih knjiga o digitalnoj revoluciji, Bendžaminu Frenklinu, Kisindžeru, Ajnštajnu… Za svoje stvaralaštvo je zadobio brojna priznanja, a trenutno predaje istoriju na Univerzitetu Tulan.
Priča o Leonardovom životu je pripovest o neverovatnoj i isto tako neobuzdanoj radoznalosti. O njoj Ajzakson govori: “(…) on je znao da uvek ima još toga što bi mogao da nauči, novih tehnika kojima bi mogao da ovlada, i daljih nadahnuća koja bi mogla da ga zadese. I bio je u pravu”. Suštinski, to je priča o čoveku koji stvara samoga sebe. Dete iz vanbračne veze, bez formalnog obrazovanja i sa vrlo lošim životnim šansama uspeo je da postane nenadmašni uzor. I to, da ponovimo opet, samo zahvaljući sopstvenom trudu. Taj put samoizgrađivanja Ajzakson opisuje maestralno. Još bitnije, činjenice su svetinja, pa silne budalaštine, denbraunovskog tipa, ne dobijaju mesto u ovoj knjizi. Ne zaobilaze se ni one škakljive stvari. Leonardova homoseksualnost, koje se on uopšte nije sramio, česte promene raspoloženja, lako odustajanje od projekata (sve te Leonardove nedovršene slike), pa čak i greške ili neznanje, kakva je Leonardova nemogućnost da nauči latinski jezik – sve je to prisutno. I baš zbog toga je ova knjiga bitna. Ona nije hagiografija o jednom geniju, naprotiv, ovo je priča o čoveku sa svim njegovim vrlinama i manama, i još bitnije – priča o čoveku koji je stvorio silna dela, koja i posle pet vekova izazivaju istinsko divljenje. Najjednostavnije rečeno, ovo je sjajno napisana pripovest o čoveku koji je od sebe stvorio genija. Najbolje to izražava sam Ajzakson: “Da, on je bio genije: neobuzdano maštovit, strasno radoznao, i kreativan u mnogobrojnim disciplinama. Ali treba sa oprezom da koristimo tu reč. Ako Leonardu prišiljemo etiketu ‘genija’, na neki čudan način ga unižavamo jer se tada čini kao da ga je udario nekakav grom. (…) Zapravo, Leonardova genijalnost je bila ljudska, rezultat njegove sopstvene volje i stremljenja.”

Naslov: Leonardo da Vinči
Autor: Volter Ajzakson (1952-)
Preveo: Goran Skrobonja
Izdavač: Laguna, Beograd, 2019
Strana: 458

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s