Gotovo je s Edijem Belgelom – Eduar Luj

Od samog početka ljudske civilizacije prisutna je borba između dva suprotstavljena, da upotrebimo možda neadekvatan izraz, entiteta – naroda i elite. Isto tako i potpunog prezrenja koji elita gaji prema narodu. Za to nije potrebno neko veliko proučavanje, dovoljno je čak i ovlašno prelistati stare istorijske izvore i književna dela. Narod u njima najčešće nije prisutan, ili ako je, pak, prisutan on predstavlja isključivo mizanscen u komadu u kojem elita igra glavnu ulogu. Čak i ako dobije mesto u tom komadu, narod je, kako bi to Njegoš rekao, “stoka jedna grdna”. Uloga elite je da narod edukuje i opet njegoševski “dovede k poznaniju prava”. Nigde to nije vidljivije nego u biblijskoj priči o davanju božjih zapovesti Mojsiju. Ovaj biblijski događaj je značajan na mnogo načina. Na prvom mestu, on predstavlja odvajanje elite i naroda. Bog svoju volju i zapovesti ne saopštava direktno plebsu, već svom izabraniku. Taj božji izabranik je dužan da upravlja narodom, svojim stadom, što dovodi do ustoličenja shvatanja o božanskim prerogativima elite. U prvobitno vreme to božansko poslanje je shvatano doslovno. Kralj, njegova porodica i plemstvo su predstavljali božanske predstavnike na zemlji, pored crkve naravno. Narod je tako postao stado koje je dužno da sluša svoje velikaše i u isto vreme im omogućuje raskošan život. Prelomni događaj je 1215. godina u kojoj se ovakvo shvatanje sveta nagriza kroz Veliku povelju slobode. Vrhunac je bila Francuska revolucija. Iako je završila neslavno, baš kao i svaka revolucija, njen cilj je ispunjen. Plemstvo je izgubilo božanske prerogative, a narod je konačno dobio priliku da izađe iz senke istorije. To je dovelo do izgradnje demokratskih političkih sistema, masovne pismenosti, radničkih i ljudskih prava, najprostije rečeno – sveta u kom danas živimo. Kako se činilo, elita je odživela svoj rok trajanja. Ipak, to je bila zabluda. Emancipovani pojedinci, baš ti predstavnici plebsa, kroz revolucionarnu borbu, kasnije kroz obrazovanje ili bogaćenje, polako grade elitu novoga doba. Po onoj čuvenoj Hegelovoj misli, koju kasnije Marks obilato koristi, istorija se drugi put ponovila kao farsa. Zatvoreni u svojim krugovima, svejedno je da li su oni ekonomski ili kulturni, pripadnici nove elite su zaboravili na narod. On je ponovo postao mizanscen u predstavi u kojoj su uloge, čitaj klasna podela, unapred podeljene. Sve dok ne dođe do nove revolucije. Ona može biti čak i u obliku knjige, kakav je bio slučaj sa ovim romanom.
Negde na severu Francuske, u jednom siromašnom radničkom naselju, rođen je Edi Belgel. Edijeva budućnost je unapred poznata. Završiće nekoliko razreda srednje škole, zaposliće se u obližnjoj fabrici, oženiti se i rano dobiti decu, živeće na granici siromaštva, vreme provoditi pred televizorom, tući će svoju ženu i decu, suštinski – Edi će biti tipičan pripadnik današnje radničke klase. I bilo bi tako da nije jedne stvari. Edi se razlikuje od drugih. Njegov piskutav glas, prenaglašena gestikulacija, ljubav prema pop zvezdama, šljokicama i baletu, neoprostiva su “devijacija”. Onu koju porodica, zajedno sa Edijem, pokuša da ispravi. Što je još gore, ta “devijacija” dovodi do silnog zlostavljanja junaka romana od strane školskih drugova i okoline.
“Nemam nijednu srećnu uspomenu iz detinjstva. Ne kažem da nikada, tokom tih godina, nisam osetio sreću ili radost. Patnja je, jednostavno, sveprožimajuća: iskorenjuje sve što ne ulazi u njen sistem”, prve su rečenice ovog autobiografskog romana, i u isto vreme rečenice koje najbolje obrazlažu njegovu suštinu. Iako je žanrovsko određenje ovog dela bildungsroman, priču o nežnim dečjim godinama, odrastanju, prvim zaljubljivanjima i mladalačkoj lepršavosti ne očekujte. Eduar Luj ispisuje pripovest o svom detinjstvu, ali to više liši na vivisekciju jednog patologa, istraživanje nutrine onoga što je mrtvo, nego na podsećanje na nešto nežno, setno i lepo, kako se mladost i detinjstvo najčešće predstavljaju. Već dobro poznata, i bezbroj puta ispričana, priča o detinjstvu je u ovom delu zadobila potpuno novu i drugačiju perspektivu.
Eduar Luj je rođen kao Edi Belgel. Odrastao je u radničkoj porodici u malenom mestu Alenkur. Po završenoj srednjoj školi, seli se u Pariz gde studira sociologiju. U dvadesetoj godini menja zvanično svoje ime i priređuje zbornik teoretskih tekstova. Iduće godine (2014) izlazi njegov autobiografski roman “Gotovo je s Edijem Belgelom”. Ovaj roman je samo u Francuskoj prodat u 300.000 primeraka, a za sada je preveden na dvadeset jezika. Slede još dva romana “Istorija nasilja” i “Ko je ubio mog oca” koji potvrđuju njegovu literarnu slavu.
Koliko je ovaj roman izazvao kontroverzi možda se najbolje vidi u njegovoj predistoriji. “Gotovo je s Edijem Belgelom” je odbijen od strane nekoliko izdavača, i to ne zbog osnovne potke (priče o odrastanju jednog gej momka), naprotiv, problem je bio prikaz sveta u kojem junak živi. Izdavači, naprosto, nisu mogli, možda ni želeli, da prihvate razmere bede, neobrazovanja i nasilja u kakvom dobar deo stanovništva, i to u bogatoj Francuskoj, danas živi. To se nastavilo i pošto je roman objavljen. Elita je odbila da poveruje da jedan takav svet postoji. A to je najviše proizašlo iz načina pisanja Eduara Luja. On opisuje silne muke koje je preživeo zbog različitosti, ali glavnu krivicu ne svaljuje na nasilnike i okruženje, važno je reći i da ih ne anulira, već na društveni, politički i kulturni establišment koji je dopustio da ovakav svet i u današnjici postoji. Naravno, ovaj roman se može čitati kao priča, i to sjajno napisana, o odrastanju i različitosti, ali on je pre svega pripovest o zanemarenom narodu (onom koji danas u žutim prslucima pravi revoluciju na ulicama francuskih gradova) i o krivici elite koja je za sebe prigrabila privilegije i okrenula leđa narodu na čijoj muci se bogati, toliko da ni ne želi da prihvati njegovo postojanje.

Naslov: Gotovo je s Edijem Belgelom
Autor: Eduar Luj (1992-)
Prevela: Ivana Misirlić
Izdavač: Laguna, Beograd, 2018
Strana: 206

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s