Sasvim sigurno postoje ljudi koji i danas veruju u svojevrsno nadahnuće iz kojeg nastaje umetnost. Mogu to biti one romantične dušice koje umetnost posmatraju kao izraz božanskog, još više su to umetnici koji preko ove aure božanskog i nedostižnog sebi dižu značaj. Ali i pored toga ne postoji odgovor koji će razjasniti i raščlaniti nastajanje umetnosti. Može to biti inspiracija, koja u onom doslovnom i prvobitnom smislu predstavlja bogonadahnutost autora. Najjednostavnije rečeno, autor je samo objekat preko kojeg više sile realizuju svoju nameru. Takav slučaj je u starogrčkoj mitologiji, gde svaka grana umetnosti ima svoju muzu koja autorima donose nadahnuće. Identično je i u hrišćanstvu. Biblija se i dan-danas smatra za bogonadahnuti spis, što bi značilo da pisci biblijskih knjiga koautorstvo dele sa božanstvom. Isto to važi i za islam, gde koautorstvo nad Koranom dele prorok Muhamed i bog (preko svog anđeoskog predstavnika). Taj manir se prenosi kroz kasnije vreme, pa tako dolazi do verovanja u inspiraciju. S one druge strane je malo “prizemnija” teorija o nastajanju umetnosti. Inspiracija se posmatra kao talenat autora. Odakle on dolazi i danas je neodgonetljivo, ili možda barem u potpunosti, ali sam talenat ne vredi ništa bez rada. Što je već poprilično izlizana priča, ali se ona mora pomenuti. Naravno, taj rad ne treba shvatati doslovno. Svakako je bitno da umetnici neprestano stvaraju, u slučaju književnosti da neprestano pišu. Ali, opet, ni to nije od najvećeg značaja. Koliko je samo onih koji su napisali desetine i desetine dela, a da nijedan njihov redak nema baš nikakav značaj. I tu dolazi uloga talenta, ali ne samo njega. Pisci moraju da poprilično dobro poznaju stvari o kojima pišu. Ako je u pitanju delo sa istorijskom tematikom, mora se poznavati istorijska epoha o kojoj se piše, i to do tančina. Koga zanima ova tema idealna literatura su dnevnički zapisi Borislava Pekića u kojima je on beležio koliko je priprema trebalo za pisanje njegovih romana. Ništa se ne razlikuje ni pisanje o svakodnevnom životu. Neophodno je odlično poznavanje načina govora, psihologije, društvenih odnosa, čovekove prirode, suštinski svakog aspekta ljudskog života. Da se vratimo na početak. Da bi jedno književno delo bilo uspešno i da bi zaista bilo književnost, potrebno je na prvom mestu da autor zna da piše, to je ona uloga nadahnutosti ili talenta, kako vam je volja. Podjednako je potreban i rad, kao i poznavanje onoga o čemu se piše. I baš zbog toga su toliko retka književna dela koja zavređuju istinsko divljenje. Jedno takvo je roman “Boja purpura”.
Sredina je dvadesetog veka na američkom jugu. U njemu živi crnkinja Sili. Detinjstvo ispunjeno siromaštvom i nasiljem od strane očuha prekinuće njena udaja. Kao da nije dovoljno što je ta udaja nevoljna, Sili mora da se rastane od sestre Neti koja odlazi u Afriku da bude misionarka. Ipak, preokret sledi. Upoznavanje Sili sa pevačicom Šug Ejveri odvešće je do spoznaje nove stvarnosti i načina življenja, ali i do otkrivanja nepoznanica iz prošlosti. Taj put Sili je opisan kroz pisma naslovljena na boga, one jedine utehe preostale nakon nestanka sestre.
Književna vrednost romana “Boja purpura” proizilazi ponajviše iz jedinstvenog kompozicionog i stilskog rešenja romana. Na prvom mestu to su pisma koje glavna junakinja Sili šalje bogu. U njima Alis Voker briljira. Prenošenje načina razmišljanja, podjednako i stila, jedne jedva pismene osobe u ovom romanu ne samo da je dobro izvedeno, već zadobija razmere pravog književnog trijumfa. Pred nama je život. Bedan, ukaljan i nikakav, ispričan iz ugla prostodušne i nepismene žene, ali ipak veličanstven po svom emotivnom naboju, pitanjima koje se postavljaju i ništa manje sjajnim zaključcima. Takav je, recimo, Silin “obračun” s bogom: “Ceo život me nije bilo briga šta ljudi misle o onom što radim, kaz’la sam. Al’ duboko u srcu me bilo briga za Boga. Šta će on misliti. I ja došla do zaključka da on ne misli. Sam’ sedi tamo gore u slavi i gluv, rekla bi’. Ili njeno viđenje života: “Al’ ja ne znam kako da se borim. Ja samo znam kako d’ ostanem živa.”
Alis Voker spada u red najznačajnijih savremenih američkih književnih stvaralaca. Rođena je u siromašnoj porodici, kao osmo dete. Po završetku studija, na kojima joj je mentor bio Hauard Zin autor čuvene “Narodne istorije SAD-a”, se posvećuje aktivističkom radu za ljudska prava. Saradnica je Martina Lutera Kinga, kao i učesnica svih većih antiratnih, feminističkih i protesta za prava Afroamerikanaca. Debituje 1968. godine sa zbirkom pesama “Jednom”. Do sada je napisala preko trideset književnih dela (zbirke pesama i priča, romani, kao i publicistička dela). Slavu joj donosi roman “Boja purpura” za koji je dobila Pulicerovu i Nacionalnu književnu nagradu. Po ovoj knjizi je Stiven Spilberg snimao istoimeni film.
“(….) znam da s’ ljubav ne mož’ zaustaviti samo što ljudi pate i jadikuju”, piše Alis Voker u ovom romanu. I možda je upravo to suština “Boje purpura”. Ljubav kao jedina sila koja može da se suprotstavi ljudskoj patnji. Ono što je izuzetno bitno, ta ljubav, a kasnije i snaga koja proizlaze iz nje, nisu deus ex machina kao u onim otrcanim ljubićima gde gospodin savršeni dolazi i rešava stvar. Naprotiv. Ljubav u ovom delu je plod razumevanja sebe, puta bolne spoznaje sveta u kom se živi i suprotstavljanja očaju. Suštinski, to je pronalaženje razloga za život. A kad se taj razlog pronađe, borba za bolji, plemenitiji i najbitnije slobodan život postaje sveta misija, baš kakav je slučaj sa Sili. Izuzetnost ovog romana je što se taj put oslikava maestralnim stilom, sastavljenim sa odličnom predstavom života koja vri. I najbitnije, večitom zapitanošću nad onim velikim pitanjima i tajnama života: “Mis’im da mi ovde da s’ čudimo. Da s’ čudimo. Da pitamo. I dok s’ čudiš velikim stvarima i dok s’ pitaš o velikim stvarima, neš’ malo i naučiš, skoro slučajno. Al’ nikad ne znaš niš’ više o velikim stvarma neg’ na početku. Što s’ više pitam, kazo je, to više volim.”
Naslov: Boja purpura
Autor: Alis Voker (1944-)
Preveo: Branislava Radević-Stojiljković
Izdavač: Laguna, Beograd, 2018
Strana: 245
Čitaonica, mesto za dobre knjige 