Iako će ove reči verovatno delovati čudno, demokratija nije najbolji politički sistem zato što je zaista najbolja nego zato što apsolutno ne poseduju nikakvu konkurenciju. Ili još tačnije, da parafraziramo Čerčila, demokratija je najmanje loš politički sistem od svih koji postoje. Njena primena je nešto sasvim drugo. Isto tako i njena popularnost. Po poslednjim istraživanjima javnog mnjenja čak i u najrazvijenijim evropskim zemljama dobar deo ljudi sanja o autokratiji. Primera radi, to je skoro trideset posto Nemaca. Po nekim anketama čak 70 posto stanovnika Srbije smatra da demokratija nije valjano političko uređenje. U čemu je problem? Odgovor leži u primeni demokratskih načela, ili možda još bolje rečeno – same demokratije. Ona po svojoj suštini predstavlja jednu od najplemenitijih, ako ne i najplemenitiju ideju u istoriji ljudske civilizacija. Demokratija je mogućnost da sami odaberemo kakav život želimo da živimo, sledstveno tome i da odaberemo ko će u naše ime upravljati državom u kojoj živimo. I u čemu je onda problem? Možda najviše u tome što se to gotovo nikada ne dešava. Današnja demokratija je pre oligarhija nego istinska demokratija. Po klasičnoj enciklopedijskoj odrednici, oligarhija je oblik vladavine u kojoj se sve poluge vlasti nalaze u rukama privilegovane manjine. Zar to danas nije slučaj u gotovo svim zemljama sveta? Pogotovo u ovom delu sveta. Nesmenjivost političkih elita, njihovo višedecenijsko trajanje, sjedinjeno sa silnim mešetarenjima, ali i populističkom koketerijom iza koje se krije smrad diktature, sve je to slika današnje demokratije. Ta slika je dovela do pada poverenja u demokratiju, onog priželjkivanja autokratije sa početka teksta, i to pod paskom da će poslovična „čvrsta ruka“ rešiti stvar. Taj problem je posebno izražen na ovim prostorima. San o nekadašnjem lepom životu u Jugoslaviji sukobio se sa tranzicionom stvarnošću donevši gotovo opšti žal za prošlim vremenima. Jedini je problem što su ljudi koji sada žale za Jugoslavijom nekada bili ljudi koji su tu zemlju uništili. Nema boljeg dokaza za to od izbora 1990. godine. Na njima su sa ubedljivom većinom pobedile ratnohuškačke stranke i još bitnije stranke koje su zagovarale uništavanje pređašnjeg društvenog sistema. Samo primera radi, jedina stranka koja se zalagala za opstanak Jugoslavije u nekadašnjem obliku je dobila nešto više od jednog posto glasova. Tako dolazimo do potpune apsurdnosti. Ljudi koji danas kukaju za Jugoslavijom nekada su svojim glasovima, docnije i postupcima, srušili tu zemlju. A to je i suština čitave priče o demokratiji. Posledice demokratskog izbora mogu da nas bole ukoliko su one pogrešne. Kao što bi nas još više bolela odluka o odbacivanju demokratije. To nam sjajno pokazuje Timoti Snajder.
Nastala 2016. godine, odmah po neslućenom usponu populističkih političara, knjiga eseja „O tiraniji“ Timoti Snajdera pokušava da nas podseti čemu populizam vodi. Još više autokratske težnje političara, one koje uvek utiru put tiraniji. Ispisujući „dvadeset pouka iz dvadesetog veka“ Timoti Snajder nam u isto daje istorijsku lekciju, ali nas i podučava kako da izbegnemo ponavljanje istih grešaka.
„Život je politički ne zato što svet mari kako se vi osećate, već zato što reaguje na ono šta radite“, ispisuje Snajder. Priču o upravo tim našim delima, ništa manje i posledicama tih dela, on donosi u ovoj knjizi, i to neprestani preplet priče o istorijskih događajima i naše svakodnevnice. Knjiga „O tiraniji“ može da se posmatra kao svojevrsna istorijska studija, ali i kao praktični vodič kroz politički život. Još bitnije, iako je ona upozorenje na moguću opasnost koja se nalazi pred nama, ona je u isto vreme i poziv na promenu, pobunu protiv onih koji žele da nas odvedu u ponor. Razume se, ta promena uvek mora da krene od nas samih. Kako sam Snajder kaže: „Neko mora. Lako je slediti. Možete se osećati čudno kad kažete ili uradite nešto različito. Ali, bez te nelagodnosti nema slobode.“
Timoti Snajder, jedan od najistaknutijih savremenih američkih istoričara, je rođen u Ohaju. Posle završenih studija istorije i političkih nauka počinje njegova univerzitetska karijera. Trenutno je profesor istorije na Univerzitetu Jejl. Njegova dela su doživela brojna priznanja i veliku čitanost. Najpoznatiji je po knjizi „Krvava prostranstva“, kapitalnoj studiji o istoriji terora u dvadesetom veku (knjiga je dostupna u hrvatskom prevodu u izdanju „Frakture“). Dobitnik je desetina nagrada za svoj naučni rad.
„Evropska istorija dvadesetog veka pokazuje nam da društva mogu da se upropaste, demokratije propadnu, moral da se uruši, a obični ljudi da stoje nad jamama smrti s puškama u rukama. Dobro bi nam danas poslužilo da razumemo zašto“, piše Timoti Snajder u ovoj knjizi. I zaista, postoji li odgonetka te propasti? One dobro poznate priče o običnim i normalnim ljudima koji su „iznenada“ pomahnitali i postali bestijalne ubice i manijaci. Postoji. Timoti Snajder nam to kroz čitavu knjigu pokazuje. To je najpre prikaz našeg ličnog pada koji se naposletku pretvara u pad celog društva. Kako sam Snajder kaže: „Tiraniji se predaješ kada odbacuješ razliku između onoga što želiš da čuješ i onoga što je zaista slučaj. Ovo odbacivanje stvarnosti može da se oseti kao prirodno i prijatno, ali ishod je vaša propast kao pojedinca i, na taj način, urušavanje svakog političkog sistema (…)“ Istina u takvom društvu prestaje da bude bitna, isto tako i lična odgovornost. Prepušteni smo stihiji, vrlom autokrati, uskoro i diktatoru, kom predajemo ceo naš život. A to se nikad ne završava srećno. Istorija dvadesetog veka nam je to najbolje pokazala. Da se vratimo na početak, još tačnije na priču o demokratiji. Timoti Snajder nam u ovoj knjizi šta je joj alternativa, podjednako i šta je to zapravo demokratiji i šta zaista znači njeno odbacivanje. Ništa manje i kako se suprotstaviti onima koji demokratiju pervertirano pretvaraju u njenu suprotnost, tiraniju. Ova knjiga je sjajan putokaz kako da to izbegnemo.
Naslov: O tiraniji
Autor: Timoti Snajder (1959-)
Preveo: Jason G. Mark
Izdavač: Dosije studio, Beograd, 2018
Strana: 101
Čitaonica, mesto za dobre knjige 