Lekari – Goran Milašinović

Biti pisac nimalo nije zabavna stvar. Naravno, ako govorimo o pravim piscima. Uzmite samo u obzir koliko je truda potrebno da se zamišljena ideja ostvari i stavi na papir. Koliko je tu tek još prerađivanja, ispravki, rada na tekstu… A nagrada za to je smešna i gotova nikakva. Slava dolazi samo retkim piscima, još ređe onima koji su zaista kvalitetni, a o materijalnim benefitima tek ne treba trošiti reči. U današnjoj Srbiji sasvim sigurno ne postoji ni pet pisaca koji žive isključivo od pisanja, naravno ako se tu ne računaju televizijske voditeljke, tabloidni novinari i ostala bagra. Ali ni to nije sve. Sujeta, ponekad se čini da su pisci veći egocentrici od operskih diva; lažno osećanje bitnosti, kao da su zaista nekome u današnjem vremenu bitni književnici, iz koje proizilazi mišljenje da je ovoj sorti dozvoljeno ono što drugima nije (dovoljno je setiti se Selina i njegovih ludila); isto tako i uverenost da svet funkcioniše kao u njihovim knjigama, pa to rezultira „sveznajućim pripovedačima“ u svakodnevnom životu. Ni to nije kraj. Baš kao i svi ljudi, tako i pisci imaju bezbroj drugih mana. Pokvareni su, zli, prosti, pohlepni, često znaju da odaberu pogrešnu ideološku ili političku stranu, tvrdoglavi, neretko i glupi. Ipak, ako ostavimo sve ove mane po strani, pisci imaju jednu prednost koja ih odvaja od drugih ljudi. A ta prednost je mogućnost da se „uđe“ u tuđu kožu i svet vidi van okvira sopstvenog pogleda. Većina ljudi je za to nesposobna. Najjednostavnije rečeno, ljudi se vode isključivo svojim emocijama i intimnim zaključcima koji su najčešće, i to na nesreću, plod stereotipa, lažne informisanosti i unutrašnjih zabluda. Sve je to ljudski (isuviše ljudski, rekao bi Niče) i nešto sasvim uobičajeno. Ali, da se mi vratimo na našu temu. Još tačnije na moć da pisac „uđe“ u druge ljude. Razume se, ovo nije nikakvo čudotvorstvo ili nadnaravna pojava, naprosto, ukoliko želi da stvori vredno književno delo pisac mora da se saživi sa svojim junacima. Pored silnog istraživanja i čitanja, koga ovo zanima neka obavezno uzme u ruke Pekićev dnevnik i vidi koliko je on dugo i istrajno proučavao istorijske izvore ne bi li mogao da napiše „Zlatno runo“, za ovo je potrebno pažljivo posmatrati i proučavati druge ljude. Veliku pomoć, naravno, predstavlja kada pisac piše o onome šta dobro poznaje. Baš kao što to čini Goran Milašinović u zbirci priča „Lekari“.
Priča koja otvara zbirku, „Anatom“, govori o Savi Paniću, siromašnom studentu koji zahvaljujući naučnom radu uspeva da se uzdigne. Da li je ipak nauka ta koja će uspeti da mu donese sreću, tema je ove priče. „Dva lica“ su pripovest o životnom nezadovoljstvu i ambicijama. Junakinja treće priče, „Ekspert“, Kristina, se ne libi da svoju mladost i lepotu upotrebi kao sredstvo za napredovanje u karijeri. „Filatelista“ su priča o lekaru koji odlazi u penziju, ali svoj život nikako ne može da zamisli bez rada. Junake priče „Poruke“ razdvaja rat devedesetih. „Prečice“ govore o estetskom hirurgu koji ceo svoj život i profesionalnu karijeru zasniva na vezama i prevarama. Pretposlednja priča u zbirci „Strah“ je posvećena umirućem lekaru koji misli da se spas nalazi u alternativnoj medicini. „Tajna“, priča koja zatvara zbirku, govori o lekarki koja zanemarujući sopstveno zdravlje odlazi u smrt.
Goran Milašinović je napisao osam sjajnih portreta lekara. Prilježno istražujući život svojih junaka i prodirući do najvećih dubina njihovih unutrašnjih svetova, autor sastavlja sjajne pripovesti. Najbliži starinskom načinu pripovedanja, nikako ne u onom pežorativnom smislu, Goranu Milašinoviću je priča svetinja. I to daje sjajan rezultat. „Lekari“ su priče ispripovedane jednostavnim, konciznim i naizgled lakim stilom na koji se nadovezuju odlične opservacije o svetu koji nas okružuje: „Svi su se nečega plašili, strah se osećao u svakoj izgovorenoj rečenici. Pridošlice su se plašile Beograđana, Beograđane su plašile izbeglice. Svet se plašio Beograda, Beograd je strahovao od sveta. Oni koji nisu bili Srbi plašili su se Srba, Srbi su se plašili svakoga. Strah se proširio glavnim gradom države kao metastaze.“
Goran Milašinović je rođen u Đakovu. Završava studije medicine na Univerzitetu u Beogradu. Svetski je priznat kardiohirurg, trenutno na čelu Pejsmejker centra Kliničkog centra Srbije, kao i profesor na Medicinskom fakultetu. Na književnoj sceni je debitovao sa zbirkom pesama „Neistraženi bolovi“ (1989) i do sada objavio osam romana („Apsint“, „Trougao, kvadrat“, „Rascepi“, „Slučaj Vinča“…) i jednu knjigu epistolarne proze („Voltin luk“ sa Živojinom Pavlovićem). Za svoje književno stvaralaštvo je nagrađivan.
Lekari pisci nisu retki u svetskoj literaturi (Čehov, Bulgakov, Artur Konan Dojl…), kao ni u našoj (Jovan Jovanović Zmaj, Laza Lazarević, poprilično zaboravljeni Žak Konfino…), ali gotovo niko od njih, izuzimajući tu Bulgakova, nije za svoju književnu temu uzeo sudbine lekara. Goran Milašinović to čini i stvara delo koje zavređuje sve komplimente. Poznavanje profesije za autora je samo početak, jer bez dobrog poznavanja, a onda i otkrivanja, ljudske nutrine, a ona je mnogo veća od profesionalne vokacije, ovo delo ne bi imalo nikakav književni značaj. I polako se vraćamo na početak teksta. Još tačnije na talenat pisaca da uđu u unutrašnji svet drugih ljudi i da ga onda prenesu na papir. Priče Gorana Milašinovića su baš takve. Dubinski su to uvidi u ljudsku psihu i sjajno otkrivanje naših unutrašnjih mehanizama, i što je još bitnije priče su to napisane pitkim, zanimljivim i dobrim stilom.

Naslov: Lekari
Autor: Goran Milašinović (1958-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2015
Strana: 191

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s