Jedno đubre manje – Đorđe Bajić

Jedno djubre manjeOdgovarajući jednom na pitanje zašto je napisala kriminalistički roman, naša poznata spisateljica Mirjana Novaković odgovorila je da je u zemlji koja je kriminalizovana od vrha ne postoji bolji žanr da je prikaže. I zaista, uzimajući u obzir trenutnu situaciju, čini se da ne postoji pogodnije tle od ovog našeg za krimi žanr. Što je opet tako daleko od istine. Ovi romani pažljivo su čuvana tajna i gotovo pa isključivo zanimacija uskog kruga ljubitelja i posvećenika. Ali da krenemo od početka. Prvo kriminalističko književno delo na našim prostorima dolazi iz pera Lazara Komarčića. On 1880. godine objavljuje roman „Dragocena ogrlica“ sa vrlo jednostavnom fabulom. Ogrlica iz naslova je ukradena, što dovodi sudskog postupka i otkrivanja krivca za krađu. Sledi njegov daleko uspešniji roman „Dva amaneta“ (ovenčan nagradom Srpske kraljevske akademije, današnjeg SANU-a) o ljubavnom trouglu koji se završava nesrećno. Začetnik još jednog žanra, naučne fantastike, Lazar Komarčić je, i pored nekoliko priznanja, od strane kritike ocenjen kao loš pisac, dok njegova dela nose predznak šunda i petparačke literature. Istorija tek pokrenutog žanra doživljava stagnaciju. Za razliku od sveta gde se pojavljuju velika književna imena kao što su Artur Konan Dojl ili Agata Kristi, kod nas je žanr incident ili još češće samo puka zabava. Tako nastaju silni feljtoni iz „Pravde“, „Politike“ i „Novog vremena“ u kojima novinari, ništa manje i pisci, eksploatišu kriminalne teme zarad podizanja tiraža. Vrhunac je svakako serijal „Lun, kralj ponoći“, u formi roto-romana, koji doživljava veliku slavu i čitanost u socijalističkoj Jugoslaviji. Izuzetno je zanimljiv i detektivski roman „Podzemni klub“ objavljen 1921. pod pseudonimom Harold Džonson, čije je autorstvo Miloš Crnjanski priznao u svojim docnijim spisima. I to bi bilo to sve do dvehiljaditih kada počinje renesansa žanra. Sa manje ili više uspeha, pojavljuju se srpski krimići, u širokoj lepezi od mešavine krimi tema i pravoslavne mistike (Vanja Bulić), kombinacije fantastike i detektivskog romana (Goran Skrobonja i Pavle Zelić) parodije žanra (Mirjana Đurđević), ali i vrhunskih književnih dela kao što je roman „Tito je umro“ već pomenute Mirjane Novaković. Pojava žanrovski određenih krimića nastalih po klasičnim uzorima, ipak se vezuje za Đorđa Bajića.
Inspektor Nikola Liman, kojeg smo upoznali u prethodnom Bajićevom romanu „Žuta kabanica“, ponovo stupa na scenu. Umorni sredovečni policajac sa prošlošću alkoholičara i propalim brakom (a kakav bi i inače bio, ako ne takav?!), nalazi se pred najvažnijim slučajem u svojoj karijeri. Mladić Milidrag, sin beogradskog tajkuna Mitra Krstića, otrovan je u noćnom klubu tokom proslave rođendana. Kao najbolji detektiv u beogradskoj policiji Nikola dobija zadatak da reši ovo ubistvo. Da situacija bude još komplikovanija, Limanova devojka Inge radi kao striptizeta u klubu gde je Milidrag skončao. Potrebno je pomiriti lično i privatno, ali i snaći se u beskrajnom krugu prljavština i zavera koje će inspektora Limana odvesti do neočekivanog raspleta.
Sledujući pravilima žanrovske književnosti, Bajić stvara delo sa dobrim zapletom i ništa manje zanimljivim nabojem. Uzori su mu svakako takozvana tvrdo kuvana kriminalistička dela, čiji su najznačajniji predstavnici Dešijel Hemet i Rejmond Čendler. Svet u kojem haraju kontroverzni biznismeni, starlete, prostitutke i bogati naslednici, sjedinjen sa intrigama koje se pletu između vlasti i kriminalnih struktura, a začinjen sa puno droge, alkohola i smrti, rasturiće prkosni, nepotkupljivi i od života umorni detektiv, baš kako to i biva u „tvrdo kuvanim“ klasicima detektivskog žanra. Ipak, bitno je i to što Bajić ne staje samo na tome dajući „Jednom đubretu manje“ izuzetno važan vremenski i lokalni šmek.
Đorđe Bajić spada u red najznačanijih srpskih savremenih žanrovskih pisaca. Debitovao je sa romanom „Ostrvo mrtvih“ mešavinom pulpa i horora, sa neizbežnom pojavom vampira i zombija. Sledi noveleta „Crna zvezda“ u zborniku „U znaku vampira“. Žanrovski preokret pravi sa romanom „Žuta kabanica“, prvim delom trilogije o inspektoru Nikoli Limanu (treća knjiga se očekuje tokom sledeće godine). Predani je izučavalac i ništa manje dobar poznavalac žanrovske književnosti i filma, o čemu svedoče brojni eseji i napisi. Profesor je srpskog jezika u jednoj beogradskoj školi.
Napisati klasičan detektivski roman težak je zadatak. Potrebno je na prvom mestu izabrati formu i pronaći dobar balans između konstrukcije romana i eventualne umetničke vizije. Đorđe Bajić je u „Jednom đubretu manje“ izabrao konstrukciju, nauštrb stila. I baš zbog toga ovome romanu se može naći sijaset stilskih zamerki. Upotreba izlizanih konstrukcija kao što su: tenzija koja se može seći nožem, vrvi kao u košnici, šta će mu hamburger kad ga kući čeka šnicla, u isto vreme je degutantna ali i neodoljivo privlačna. Najpre zato što Bajić ne teži da stvori delo koje pleni svojim stilskim savršenstvom već klasičan detektivski roman, koji je rob unapred poznatih konvencija. U isto vreme Bajić te poprilično šablonizovane karakterizacije likova, prostora i zapleta vešto koristi i nadograđuje, stvarajući odličan detektivski roman, i to u sredini u kojoj se čak i memoari fudbalera, starleti i TV voditeljki smatraju vrednijim od kriminalističkog žanra. A za takvo nešto se ipak mora odati veliko priznanje.

Naslov: Jedno đubre manje
Autor: Đorđe Bajić (1977-)
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2015
Strana: 302

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s