Vetrovi zla – Branislav Janković

Vetrovi zlaAko bismo rekli da je osnova i srž, ono najvažnije za detektivski roman, konstrukcija, greške ne bi bilo. Pravilo o dualističkoj pokretačkoj snazi – na jednoj strani je izvršen zločin, a na onoj drugoj glavni lik koji ga rešava – je neprikosnoveno. Takvih nepisanih pravila, naravno sa retkim izuzecima, ima još sijaset. To je pre svega podela istražitelja, i to na one amaterske, privatne ili policijske. Detektivski roman može biti smešten u istoriju (obično je to kombinacija istorijskog i kriminalističkog žanra), sadašnjost, ali neretko i u budućnost (opet spoj, samo sada sa naučnom fantastikom). Isto tako, konstanta je rasvetljavanje zločina na kraju dela, kojem prisustvuju svi akteri, gde detektiv potanko objašnjava i razlaže strukturu zločina. Neizbežni su i lažni tragovi koji čitaoca odvlače na drugu stranu, ali i sitne naznake ko je ubica, čije se potpuno značenje otkriva na koncu. Kakvu onda slobodu imaju pisci, pitanje je koje se postavlja. To je pre svega način na koji će sa ta konstrukcija izgraditi, izbor literarnih sredstava, i najvažnije glavni lik. Ali i tu postoje neka pravila. Detektiv pre svega mora biti obdaren sa prodornom intuicijom, strahovitim logičkim poimanjem stvari i pojava, kao i ništa manje bitnom vizualizacijom i pamćenjem. Ne manjka ni njegova nesnalažljivost u stvarnom životu, pomešana sa potpunim raspadom na privatnom planu. I na kraju, podrazumeva se, taj lik mora biti originalan, toliko da se to graniči sa ekscentričnošću. Takvi su Šerlok Holms i Herkul Paoro. Prvi na granici sociopatije i sa narkomanskom zavisnošću, drugi sa sitničavošću i pedanterijom koja prelazi u bolest. Detektiv može biti i bakica kao što je gospođica Marpl, ali i prononsirani alkoholičar tipa Filip Marlou ili njegov savremeni pandan Hari Hule. U slučaju da tražimo najčudnije detektive (ili barem one koje ne bi trebali da imaju nikakve veze sa zločinima), to bi bili sveštenici. Najveći je svakako franjevački monah Vilijam od Baskervila iz čuvenog romana „Ime ruže“ Umberta Eka. U engleskoj literaturi slavni su otac Braun, nastao iz pera G. K. Čestertona, kao i brat Kadfael, monah-detektiv Elisa Pitersa. Njihova koleginica, monahinja Pelagija, strah je i trepet ruskih ubica u delima Borisa Akunjina. Ovim likovima se pridružuje i prvi srpski sveštenik-detektiv Jevrem Utvić.
Radnja romana „Vetrovi zla“ smeštena je u period naših „ratova ruža“. Ostareli knez Miloš Obrenović, koji se posle vladavine Aleksandra Karađorđevića vratio na presto, je ubijen. Njegov naslednik, knez Mihailo, angažuje čuvenog istražitelja raspopa Jevrema Utvića da otkrije ubicu. Naravno da je to težak zadatak, prvenstveno zbog mnogobrojnih neprijatelja ubijenog kneza. Tu su velike svetske sile, tajne organizacije, dinastički protivnici, ali i mnoštvo Miloševih nerešenih računa. Da sve bude još gore, prošlost Jevrema Utvića je neraskidivo povezana sa Obrenovićima, i to na nimalo lep način.
Prvo o manama. Naši pisci nesrećom ne shvataju pravila književnog igranja sa istorijom. Iskonstruisati svoju verziju prošlosti nije teško, ali ona ipak mora da se oslanja na činjenice. Najjednostavnije rečeno, potrebno je pronaći istorijske pukotine i tu smestiti fikciju. U ovom slučaju ubistvo kneza Miloša je izvedeno traljavo. Smrt udarcima sekirom u glavu je nemoguća, najpre zato što postoji posmrtna maska kneza bez ijedne jedine povrede. Druga stvar, ukoliko je glavni lik sveštenik potrebno je voditi računa o crkvenim kanonima i dogmama, koje je autor ovlaš proučio i (opet) napravio svoju verziju. I treće, što i možda nema nikakve veze sa autorom, su korice. Staviti na naslovnu stranu unutrašnjost moderne zgrade koja sigurno nije postajala u Srbiji za vreme Miloševe vladavine je veliki promašaj, pogotovo što je tu mogao da stoji topčiderski konak u kojem se i desilo fiktivno ubistvo.
Branislav Janković je rođen u Nišu. Posle dugogodišnje novinarske karijere okreće se spisateljskom radu. Njegov roman-prvenac „O vukovima i senkama“ eksplozivni je triler u kojem se traga za skrivenim artefaktom, koji je dolazio u dodir sa slavnim likovima iz srpske istorije. U njegovom drugom delu „Suze svetog Nikole“ mešaju se elementi fantastike sa pravoslavnom mistikom. Poslednji Jankovićev roman „Peta žica“ psihološka je pripovest o grehu i iskupljenju. Autor je i zbirke priče „Bezimeni“.
A sad o vrlinama. Vešto izatkana priča podjednako je zanimljivija ljubiteljima i detektivskog i istorijskog žanra. Na onoj prvoj ravni, pravljenju konstrukcije i detektivskog lika, Janković je uradio odličan posao. Životopis raspopa Jevrema Utvića, kao i njegov psihološki profil, izuzetno je napisan. Ništa manje nije uzbudljiv ni zaplet – potraga za ubicom sa brojnim akcionim delovima. Ona, pak, druga ravan, istorijske prilike, solidno prikazuje vreme Obrenovića, koliko na dvoru ništa manje i među običnim svetom. I pored manjkavosti teksta u određenim segmentima, Branislav Janković je sastavio jedan od boljih srpskih žanrovskih romana u poslednje vreme. Poprilično ubedljivo, čitljivo i uzbudljivo, tako se najbolje mogu okarakterisati „Vetrovi zla“. Osnov za njegov nastavak (ubistvo kneza Mihaila) obećava nam još jedno druženja sa prvim srpskim detektivom-raspopom.

Naslov: Vetrovi zla
Autor: Branislav Janković (1969-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2015
Strana: 349

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s