Zemlje sumraka – Dž. M. Kuci

Sve velike priče su već ispričane, pa literaturi jedino preostaje da otkrije nove forme i da se pošteno izruga nad „velikim temama“; pojednostavljeni je kredo postmoderne teorije književnosti. Kraj dvadesetog veka pored postmodernizma, obeležilo je i naglo splašnjavanje uticaja beletristike na društvene tokove na uštrb pamfletskih dela i teorija. Efemernost i hiperinflacija svih mogućih informacija, oznaka je „sajber“ doba u kojem živimo. Ima li tu mesta za neke nove literarne veličine, pitanje je koje se neminovno postavlja. Na sreću ima, a dokaz za to je južnoafrički nobelovac Dž. M. Kuci.
U svom prvom romanu „Zemlje sumraka“, objavljenom davne 1974. godine, Kuci je postavio ne samo osnove svojeg budućeg stila i poetike, već i ukazao na talenat koji se retko viđa. Fabula „Zemlje sumraka“ sastavljena je od dve ispovesti iz prvoga lica. Prvu piše Judžin Don, propagandista američke vojske u Vijetnamskom ratu; drugu Jakubus Kuci, istraživač nepoznatih predela Južne Afrike. Iako ih deli dva veka njihova opsesija je ista: civilizovanje „divljaka“; u prvom slučaju vijetnamskih seljaka, a u onom drugom afričkog plemena Hotentota. Stilski besprekorna i vešto vođena kompozicija u drugom sloju pred čitaoca postavlja univerzalna pitanja o smislu čovekovog života i njegovog dostojanstva.
Iako su obojene crnohumornim detaljima, ispovesti Kucijevih junaka nimalo nisu ni duhovite, ni naivne. I jedan i drugi; uvereni u ne samo svrsishodnost, već i u potpunu intelektualnu i moralnu nadmoć svojih svetonazora; kreću u „prosvećivanje“. Mržnja prema životu, prema radosti, uopšte prema svemu što je različito; osnova je njihove psihološke karakterizacije. Ima li boljeg svedoka tome nego jedan deo ispovesti Jakubusa Kucija: „Ako Hotentoti sačinjavaju neizmerni svet radosti, onda je to nepristupačan, nedokučiv svet, nedostupan ljudima kao što sam ja, koji moraju da ga se klone, što bi značilo da izbegavaju svoju dužnost, ili da ga uklone sa puta. (…) Ubijanje mi ne predstavlja nikakvo posebno zadovoljstvo; ali odlučio sam da ja budem taj koji će povući obarač i, u svoje ime i u ime svojih sunarodnika koji postoje, obaviti taj žrtveni obred, vršeći nad tamnim narodom ubistva koja smo svi želeli.“ Tragiku njihovih sudbina, kao i ljudi koji ih okružuju, do krajnjih granica će odvesti splet različitih okolnosti. Odgovor na pitanje – kome je ovde potrebno prosvećenje: divljacima ili onima kojih ih prosvećuju – Kuci ostavlja samim čitaocima.
Dž. M. Kuci do sada je objavio preko petnaest dela. Svetsku slavu je zadobio svojim trećim romanom „Iščekujući varvare“. Prvi je dvostruki dobitnik prestižne Bukerove nagrade za romane „Život i vremena Majkla K“ i „Sramota“. Ovenčan je najvećim književnim priznanjem – Nobelovom nagradom za 2003. godinu. U obrazloženju žirija navodi se da Kucijevo delo karakteriše vešta kompozicija, duboki misaoni dijalozi kao i analitički kvalitet. Zahvaljujući izdavačkoj kući „Paideia“ i njenim vrsnim prevodiocima (najpre Arijani Božović) pred našim čitaocima su sva Kucijeva književna dela.
Iako je roman „Zemlje sumraka“ inspirisan monstruoznim političkim sistemom aparthejda, njegova osnovna vrlina je univerzalnost. Namerno birajući vremenski i geografski udaljene priče od sadašnjosti (kao i Ivo Andrić u „Prokletoj avliji“), Kuci ne samo da ispisuje oporu priču o divljačkim vremenima; već opštu sliku tragičnosti istorije ljudskog roda od njegovih prvih dana pa sve do danas. Kucijeva dela su gorka i teška, ali u isto vreme i raskošno bogata. Uz njih nema odmora ni razonode, jer vas svaka rečenica iz opusa ovog genija tera na duboko promišljanje i zapitanost nad svojom, i uopšte sudbinom celoga sveta. Najbitnije, Kucijevo stvaralaštvo pokazuje da zlatno vreme književnosti nije prošlo i da velikani poput Šekspira, Dostojevskog i Kafke – imaju dostojne naslednike.

Naslov: Zemlje sumraka
Autor: Džon Majkl Kuci (1940-)
Prevela: Lena Petrović
Izdavač: Paideia, Beograd, 2005
Strana: 137