Bilo jednom na Dorćolu – Siniša Živković

Bilo jednom na DorcoluUkoliko bi pokušali da napravimo neku vrstu preseka srpske književnosti, sasvim sigurno bi nam se nametnuo zaključak da grad za nju gotovo ne postoji. Remek-dela realista Laze Lazarevića, Milovana Glišića ili Petra Kočića, plod su jednog vremena i sasvim razumljivo govore o seoskim sredinama, tadašnjem epicentru svih društvenih zbivanja. Kako bi i drugačije bilo kad gradovi u tim godinama tek počinju da se razvijaju? Izmenjena stvarnost dvadesetog i dvadeset i prvog veka, nije uticala na našu književnost. Novi gradski centri postaju ne samo mesta privrednog i kulturnog života, no i ogromne naseobine u koje se sliva dojučerašnji seoski živalj. Beograd se sa stanovništvom ne većim od nekoliko desetina hiljada na početku dvadesetog veka, pretvara u metropolu sa preko milion žitelja. Za očekivati je bilo da se fokus književnih tema pomeri sa ruralnih na urbane teme. To se nažalost nije desilo. Beograd još uvek čeka svog hroničara kakav je Londonu bio Dikens, Parizu Igo, ili Dostojevski Sankt Peterburgu. Ovakvo stanje ne samo da je simptomatično, već i čudno. Beograd sa svojom neiscrpnom i bogatom prošlošću predstavlja san za svakog romanopisca. Krenemo li od njegovih početaka – naići ćemo na keltska plemena, Rimljane, Hune, Vizantince, srpske srednjevekovne vladare, svojevrsnu renesansu pod despotom Stefanom, Turke, Mađare, Austrijance, Karađorđeve ustanike, srpske kneževe i kraljeve, dva svetska rata, komunističku revoluciju, neslavne devedesete… Sve su to teme kojih su se začudo, naravno sa izuzecima, srpski pisci slabo poduhvatali. Koliko je Beograd nepravedno zaobiđen u našoj literaturi, njegovi kvartovi su još više. Ako izuzmemo istraživanja i studije istoričara, o najstarijem i verovatno najznačajnijem beogradskom kraju Dorćol gotovo da ne postoji ni jedno – jedino napisano delo (čuvena zbirka pripovedaka „Dorćol“ Svetlane Velmar-Janković ipak je više priča o velikanima čije su ulice na Dorćolu, nego o samom kraju). Tu grešku ispravio je Siniša Živković sa romanom „Bilo jednom na Dorćolu“.
Radnja ovoga romana oivičena je dorćolskim ulicama i smeštena u drugu polovinu dvadesetog veka. Ostareli Dorćolac Filip Filipović, zvani Fića, kroz evokaciju uspomena na svoje detinjstvo i mladalačke godine ispisuje i jedinstvu poratnu istoriju ovog kraja. A ona je čudna, da čudnija ne može biti. Izgradnja višespratnica na mestu dorćolskih udžerica, preostalih verovatno još iz vremena turske vladavine, najmanja je promena. Na Dorćol se doseljavaju neki novi stanovnici, pobednici iz nedavnog rata, i u potpunosti menjaju život njegovih starosedelaca. Čudesna je to mešavina starog i novog, udbaša i narodnih neprijatelja, boema i prostitutki, profesora i onih jedva pismenih, dođoša i gradske gospode. Život mladog Filipa, koji se vrti oko mladalačke ljubavi prema najboljoj prijateljici Biljani, biva povremeno prekinut strašnim pričama o ubistvima i tučama, izletu Josipa Broza u jednu dorćolsku birtiju, ali i ličnim tragedijama. Kako se čini, život Dorćola neodvojiv je od njegovog života i na kraju kulminira ispisivanjem ovih sećanja.
Iako je fabula romana „Bilo jednom na Dorćolu“ izmišljena, ona ima neverovatni šmek stvarnog i istinitog. Kako je sâm autor knjige rekao, ona je nastala iz njegovih ličnih, kao i iz sećanja njegovih prijatelja. Stoga i nije teško poverovati da su nekada davno na Dorćolu postojali loši momci sa dobrim srcem, pripadnici poražene građanske klase osuđeni na tavorenje i mučan život, ali i predstavnici nove vlasti sa uverenjem da je ceo svet samo njihov. Tome pogoduje i pitka naracija Siniše Živkovića, koji sa velikom nežnošću i setom tka priču o čudnim vremenima i dobrim ljudima.
Pisac i publicista Siniša Živković predani je izučavalac srpske istorije. Objavio je veliki broj naučnih članaka i knjiga o razvoju našeg štamparstva i periodike. Posebno polje njegovog zanimanja je kartografija, o čemu svedoči nekoliko izložbi i rad na međunarodnim projektima. Urednik je internet-sajta „Slike iz srpske prošlosti“. Pored dela „Bilo jednom na Dorćolu“, napisao je romane: „Srpski triler“ (Vega media) i „Put Magelanove mape“ (Prometej).
Iako je roman „Bilo jednom na Dorćolu“ pre svega priča o životu naratora Fiće, ništa manje nisu bitni ni njegovi ostali junaci. Gotovo kao u kaubojskim filmovima, ovde su zna ko su dobri a ko loši momci. Sa velikim simpatijama Živković piše upravo o ovim „lošim momcima“. Pripovesti o lokalnim lopovima, falsifikatorima i tabadžijama, napisane su sa toliko duha da oni zadobijaju potpunu čitaočevu simpatiju. U vremenu u kojem su na vlasti primitivni partijski aparatčici i udbaši, neminovno je da secikese postanu vitezovi. Ipak, sudbine i jednih i drugih na kraju zadobijaju neslavni kraj. Dorćol kakav Živković opisuje, više ne postoji. Stari i ušuškani svet u kojem svako svakog poznaje, nestao je kao da nikada nije ni postojao. Zgrade i ulice Dorćola su i dalje tu, ali junaka ovog romana nema. Ostalo je sećanje utkano u samu suštinu onoga što zovemo dorćolskim duhom. Duha koji je glavni junak ovog izuzetnog dela.

Naslov: Bilo jednom na Dorćolu
Autor: Siniša Živković (1947-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2010
Strana: 272

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s