Življenje u vremenu krajnje otvorenosti, moglo bi se reći i transparentnosti, izmenilo je pojam privatnosti. Svojevrsne „prljavštine“ i nepočinstva prešli su dugi put od brižljivo čuvanih tajni do gotovo javnog hvalisanja. Ono što je nekada bio najveći sram, sada postaje sasvim normalno. To ne znači naravno da se čovečanstvo u nekom dubljem smislu pokvarilo, kako tvrde puritanci. Dovoljno je samo pročitati spise Markiza de Sada, iz devetnaestog veka, pred kojim bi se postideli i današnji hard-kor perverznjaci. Razlika je u tome što su se nekada De Sadovi spisi čitali u tajnosti, a danas on bi u najmanju ruku dobio svoj rijaliti-šou. Iako važna, ova promena seksualne paradigme nije najbitnija. Pojava mas-medija, pogotovo televizije i interneta, omogućila je svima vorholovskih petnaest minuta slave. Televizijske emisije nastale po ugledu na onu čuvenu Džerija Springera dale su prostor egzibicionistima svih vrsta da sa svetom podele svoje životne priče. Utvrđivanje očinstva, bračne neprilike, prevare, bolesti zavisnosti i sadistički porivi, zapljusnuli su nas sa svih strana. Razvitak interneta i društvenih mreža još više su doprineli tom ogoljavanju (često i u najbukvalnijem smislu), jer medijski posrednici postaju nepotrebni. Za pravljenje svog paralelnog sveta u kojem ste zvezda dovoljno je otvaranje naloga na „Fejsbuku“. Književnost je u ovakvom vremenu postala najveća žrtva. Brojne autobiografije u kojima su date „velike“ životne priče, zauzele su mesta na policama knjižara. Onaj Miljkovićev stih „Poeziju će svi pisati“, u današnjem vremenu bi glasio: „Knjige će svi pisati“. Memoari voditeljki, starleta, prostitutki, muzičara, političara i potpunih autsajdera, prepuni su šokantnih priznanja i događaja. Ni „lepa književnost“ ne zaostaje. Fokus romanesknog stvaralaštva se sve više sa fikcionalnog pomera ka realnom i dokumentarnom. Ovogodišnja dobitnica Nobelove nagrade za književnost Svetlana Aleksijevič je u svom inauguracionom govoru rekla: „Ne postoji granica između dokumenta i fikcije, jedno se preliva u drugo. Čak ni svedok nije nepristrasan. (…) On je i glumac i stvaralac.“ Da se ne može otići dalje u otvorenosti postalo je sasvim sigurno sve dok se nije pojavio Karl Uve Knausgor sa „Mojom borbom“.
Šestotomno delo „Moja borba“, ispovest je na preko tri i po hiljade strana. Od prve rečenice: „Srcu je život jednostavan: kuca koliko može“, pa sve do poslednje u prvom tomu ovoga dela dominanta tema je smrt. Sredovečni pisac se hvatajući u koštac sa činjenicom očevog odlaska, sukobljava i sa samim sobom. Kroz brojne reminiscencije (nalik onim Prustovim u „Potrazi za izgubljenim vremenom“) gradi se celovita slika njegovog životnog puta. Odrastanje u sasvim uobičajenoj norveškoj porodici, prva zaljubljivanja, otkrivanje seksualnosti, mladalački bunt, početak spisateljske karijere, brak, vaspitanje dece, sve su to teme kojih se Karl Uve Knausgor poduhvata. Ipak, njegov ambivalentni odnos sa ocem ih natkriljuje dajući im potpuno novo značenje.
„Moju borbu“ je gotovo nemoguće žanrovski odrediti. Iako je ona prevashodno autobiografski spis, može se čitati i kao roman. Dodajte tome i esejističke delove pa se dobija potpuna papazjanija. U tome je i najveća vrednost ovog dela. Koristeći postmodernu tehniku, iako „Moja borba“ nikako ne pripada postmoderni, Karl Uve Knausgor uspeva da naizgled suprotstavljene elemente sastavi u sjajnu celinu. Bespoštedan u autobiografskim zapisima, gotovo dirljiv u emotivnim ispovestima, mudar u esejističkim delovima, sve je to Knausgor. Stvarnost njegovog života prelama se u fikciju, ali ostaje stvarnost čak i u novom ruhu.
Karl Uve Knausgor je i pre „Moje borbe“ bio priznat kao pisac sa velikim darom i talentom. Za svoj prvi roman „Van sveta“ dobio je prestižnu norvešku nagradu kritike. Glavni junak ovoga dela, učitelj Henrik, se sukobljava sa sopstvenom seksualnošću i raspadom porodice. Sledi roman „Vreme za sve“, istorija anđela inspirisana biblijskim legendama. Od 2009. do 2011. publikuje šest tomova „Moje borbe“ i izaziva svojevrstan književni i društveni skandal. Knjiga je samo u Norveškoj prodata u preko pola miliona primeraka (koliki je ovo uspeh govori podatak da Norveška ima pet miliona stanovnika) i doživljava desetine prevoda. Ogorčeni sadržajem knjige nekoliko članova porodice ga tuži pred sudom, sledi razvod braka sa tadašnjom ženom i medijska hajka. Govoreći o svom delu, Karl Uve Knausgor je rekao da se oseća kao da je sklopio faustovsku nagodbu u kojoj su porodični odnosi žrtvovani zarad literarne slave. U odličnom prevodu Radoša Kosanovića izdavačka kuća „Booka“ je objavila prvi tom „Moje borbe“, dok će ostali biti publikovani sukcesivno (drugi početkom 2016. godine).
Odijum koji je izazvala „Moja borba“ ne dolazi iz skandaloznosti. Na kraju, u samome delu i ne postoje seksualne, moralne i društvene devijacije. Život koji je ispripovedao Karl Uve Knausgor sasvim je uobičajen, moglo bi se čak reći i dosadan. Problem je u njegovoj bespoštednoj iskrenosti. On se ne libi da čak i one najskrivenije misli stavi na papir. Tako, recimo, on govori da svoju decu voli, no u njima ne pronalazi nikakav smisao i postojanost. Žudi za očevim priznanjem i ljubavlju, a u isto vreme ga mrzi i prezire. On životu ne može nikako drugačije da se suprotstavi nego kroz ogoljavanje samoga života. Baš kao što i sâm kaže: „Jedino što sam naučio od života jeste da sve to istrpim, da to ne dovodim u pitanje i da čežnju koja se tada stvara sagorim u pisanju.“ Tu nastupa problem. U današnjem vremenu dozvoljeno je izreći i najgoru vrstu spoljne prljavštine, ali ne i ono što nosimo u sebi. Čitajući „Moju borbu“ čitalac će pronaći svoje najdublje misli, ono čega se stidi i ne želi da se ikada sazna. Te misle Karl Uve Knausgor ne taji, naprotiv, on ih deli sa svetom izazivajući opštu senzaciju u trenutku u kojem se učinilo da je konačno pređena granica između javnog i intimnog.
Naslov: Moja borba, prvi tom
Autor: Karl Uve Knausgor (1968-)
Preveo: Radoš Kosanović
Izdavač: Booka, Beograd, 2015
Strana: 455
Čitaonica, mesto za dobre knjige 