To je bio samo piknik – Reli Alfandari Pardo

To je bio samo piknikZamislite osamdeset hiljada ljudi. Pokušajte da otkrijete njihove sudbine. Neki su bogati, naravno više je onih siromašnih. Ima pametnih, ne manjka ni glupih. Život im donosi poprilično radosti, ništa manje i bola. Verovatno imaju snove nalik našim. Suštinski, ti ljudi se nimalo ne razlikuju od nas. E sad zamislite da ti ljudi nestaju. Ne, ne umiru od starosti ili bolesti, kao što je to red. Oni iščezavaju. Za četiri godine, ti ljudi su se sveli na broj od četrnaest hiljada. Nekih sedamnaest posto preživelih. Ti ljudi su Jevreji. Najveće su žrtve Drugog svetskog rata, koliko u porobljenoj Evropi, ništa manje (procentualno) i u Srbiji. Nažalost, kod nas poprilično zaboravljena i skrajnuta žrtva, što se u poslednje vreme menja. Autori romana, memoarskih dela i istoriografskih studija, kao i tvorci filmova, pokušavaju da ispričaju povest o njihovom životu i mučnoj smrti. A toliko toga ima da se kaže. Još od onih Jevreja koji svoj dom pronalaze na Balkanu posle progonstva od katoličke inkvizicije u Španiji i Portugalu. Tih torbara i trgovaca solju, osuđenih na nomadski život, posle krvavog španskog iskustva. Suštinski, istorija Srba i Jevreja, istorija je jedinstva i međusobnog razumevanja. Jevreji aktivno učestvuju u Karađorđevom ustanku, snabdevajući Srbe municijom. Ratuju sa svojom srpskom braćom u oslobodilačkim, balkanskim i u Prvom svetskom ratu. U predasima između ratova pioniri su kulture, umetnosti i nauke. Imena velikih pisaca (Stanislav Vinaver, Oskar Davičo, Danilo Kiš), izdavača (Geca Kon), javnih radnika (Vojislav Marinković, Bencion Buli), slikara (Bora Baruh, Leon Koen), kompozitora (Enriko Josif, Jožef Šlezinger), naučnika (Oto Bihalji Merlin, Ivan Klajn) i još mnogo drugih, svedoče tome. Taj svet je gotovo nestao. Setite se još jednom one brojke sa početka. Od osamdeset hiljada predratnih jugoslovenskih Jevreja ostalo je živo samo četrnaest hiljada. I to nisu bilo kakvi ljudi, nikako ne, to su ljudi koji su sa nama delili život, doprinoseći mu neštedimice. Priču o tim ljudima donela nam je Reli Alfanadari Pardo.
Autobiografija Reli Alfanadari Pardo, „To je bio samo piknik“ izuzetni je doprinos istoriji jevrejske zajednice u Beogradu, pogotovo onog njenog najtragičnijeg dela. Približavanje Drugog svetskog rata, sa kojim otpočinje autobiografija, menja mladu Reli. Beg njenih rođaka i uzavrela atmosfera u kući, kulminaciju će doživeti 1941. godine. Za dvanaestogodišnju Relu šesti april i bombardovanje Beograda je kraj detinjstva. Prvobitno skrivanje u selu nadomak Beograda je prekinuto. Vraća se sa porodicom u stan, i tad kreće krvava odiseja. Njen otac i brat su angažovani kao ropska snaga, a zatim pritvoreni u logoru Topovske šume odakle polaze u smrt. I njenoj majci se sprema ista sudbina u koncentracionom logoru Staro Sajmište. Reli preuzima tetka i počinje trogodišnja agonija skrivanja.
Obuhvatajući period od 1939. pa sve do 1947. godine, autorka piše koliko svoju ličnu istoriju, toliko i istoriju svoje porodice i zemlje u kojoj živi. Vraćajući se u svoje rane godine, Reli Alfanadari Pardo pokušava da svet posmatra iz vizure deteta. Mahnita užurbanost, strah, glad i surovost su u isto vreme i čudni i bolni. Reli oseća da je njen pređašnji život zauvek završen. Nema više igara, nema igračaka. Samo smrti. Kako i sama u knjizi piše: „Nemam prava da izbegavam ovu pogrebnu atmosferu, moram da je živim jer za vreme rata ne može se biti dete.“ Upravo ti delovi autobiografije su pravi biseri psihološkog pronicanja u svet jednog prekinutog detinjstva, nalik čuvenim klasicima bildungsromana. Ili još preciznije sudbini Reline vršnjakinje Ane Frank. Zapanjujuće sličnosti skrivanja, dilema i muka, još više pojačavaju taj utisak. Stoga nije ni čudno što su autorku ove knjige označili kao srpsku Anu Frank.
Reli Alfanadari Pardo je preživela holokaust, zahvaljujući svojoj tetki Matildi i teči Jovi. Po školovanju (1947) odlazi iz Jugoslavije u Francusku. Potom se seli u Izrael, gde i sada živi. U braku sa Josefom Pardom ima dvoje dece. Knjigu „To je bio samo piknik“ počela je da piše na francuskom jeziku tokom šezdesetih godina, da bi na njeno objavljivanje čekala četiri decenije. Doživela je niz prevoda, ali i publikovanje na hebrejskom jeziku u izdanju memorijalnog centra „Jad Vašem“. „Službeni glasnik“ je najavio da se izlazak nastavka knjige „To je bio samo piknik“ na srpskom očekuje tokom ove godine.
Značaj knjige „To je bio samo piknik“ nije samo u izuzetnoj sudbini mlade Reli. Slike skrivanja u malenom špajzu, racija, lažnih imena, konspiracija i velikih tajni, tvore uzbudljivu priču o preživljavanju. Ipak, najčešće stavljajući samu sebe u drugi plan, Reli oseća odgovornost da sačuva trag o postojanju svoje porodice i jevrejske zajednice u Jugoslaviji. Isto tako i da odgovori na pitanje kako se ovo stradanje moglo dogoditi. Gde su bile njene komšije, pita se Reli: „Ovi prolaznici, naši susedi, naši zemljaci, ne čine nam ništa zlo, ali nas ne primećuju. Ravnodušni su. Za mene, to je gore nego da nas vređaju.“ Ali nije baš tako, to kaže i sama. Iako je većina ravnodušna, ima i dobrih. Onih ljudi koji joj vraćaju veru u humanost, i zahvaljujući kojima preživljava rat. Upravo je to i glavna potka priče. Priča o smrti i preživljavanju. Reli je svedok ogromnog stradanja jugoslovenskih Jevreja, ali i njihovog probuđenog života, koji se nastavlja uprkos svemu.

Naslov: To je bio samo piknik
Autor: Reli Alfandari Pardo (1929-)
Prevela: Radmila Šuljagić
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2014
Strana: 263

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s